Уколико другостепени суд (Апелациони, односно Виши суд) потврде пресуду основног суда са вредношћу бода 9,02 динара и три године застаре, на такву пресуду, ко жели, може уложити уставну жалбу Уставном суду, чији образац објављујемо. Због специфичности сваке пресуде другостепеног суда, приликом писања уставне жалбе, потребно је конултовати се са стручним лицима.

 

 

 

 

_______________________

(име и презиме)

 

_________________________________

(адреса становања)

 

_________________________________

(место)

 

 

УСТАВНОМ СУДУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

 

На основу члана 170. Устава Републике Србије, подносим насловном Суду, следећу

 

УСТАВНУ ЖАЛБУ

 

у 3 примерка  са 4 прилога

 

 

Против

 

-         Пресуде  …........ ........................................ Гж ..................... од

(навести назив суда)

................... године, коју сам примио дана ............. године и

 

П р е д л а ж е м

 

Да Уставни суд Србије УСВОЈИ ОВУ ЖАЛБУ и да на основу члана 3. у вези члана 32. став 1., и члана 21. став 1. Устава Републике Србије, УТВРДИ ДА су НАВЕДЕНОМ ПРЕСУДОМ ПОВРЕЂЕНЕ ПОМЕНУТЕ УСТАВНЕ ОДРЕДБЕ НА МОЈУ ШТЕТУ, ПО ТОМ ОСНОВУ УКИНЕ – ПОНИШТИ НАВЕДЕНУ ПРЕСУДУ И НАЛОЖИ АПЕЛАЦИОНОМ СУДУ (ВИШЕМ СУДУ) У БЕОГРАДУ ДА ДОНЕСЕ НОВУ ПРЕСУДУ КОЈОМ ЋЕ ОТКЛОНИТИ ОВЕ ПОВРЕДЕ.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Поднео сам Основном суду у ............... тужбу против Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање из Београда, због накнаде штете на име мање исплаћених пензија, а након обављеног економско-финансијског вештачења уредио тужбу на начин да сам тражио да ми тужени исплати за период од 01.01.2008. године до .................... 2015. године – по почетној вредности бода од 9,40 динара укупно ................. динара са законском затезном каматом.

Првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев и пресудом П број ................од ................... године обавезао предходно поменутог туженог да овде жалиоцу за период од ................... године до .................... године, по почетној вредности бода од 9,40 динара плати новчане износе наведене у изреци са законском затезном каматом, а при томе је одбио тужбени захтев за плаћање за период од 01.01.2008. године до .................... године.

 

Против првостепене пресуде изјавили су жалбу – овде жалилац и тужени, па је ...................................  донео пресуду Гж број ............... од ....................... године, којом је преиначио првостепену пресуду тако што је одбио жалбу тужиоца – овде жалиоца делимично уваћио молбу тужиоца и обавезао туженог да му за период од .................... године до ...................... године на име мање исплаћене пензије плати по почетној вредности бода 9,02 динара новчане износе наведене у изреци, са законском затезном каматом. Истом пресудом, одбијен је тужбени захтев за период од 01.01.2008. године до ............... додине. На овај начин, исцрпљена су сва редовна правна средства, па је првостепена пресуда уз Гж пресуду постала правноснажна, а ја као жалилац сам исту примио ..................... 2015. године, тако да ову жалбу подносим у законском року.

 

Докази:

 

1. Пресуда .............................. у .................. П број ....................... од

....................... године.

1. Жалба тужиоца против првостепене пресуде.
2. Пресуда ...............................  Гж број ............. од ....................... године.

 

Приликом доношења пресуде, Апелациони суд у Београду учинио је повреде предходно наведених Уставних одредби на штету подносиоца жалбе, и то:

 

I.

 

ПРАВО НА ПРАВИЧНО СУЂЕЊЕ из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

 

Према наведеној уставној одредби, свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о мојим правима и обавезама ....... . Према нашем гледишту, цитирана уставна норма више је него јасна и она заправо представља темељ целокупног система ове државе.

 

Право на парнично суђење нарушено је на штету подносиоца жалбе у више нивоа, који ће ради прегледности бити посебно приказани, а потом изнети закључци који потврђују наше гледиште да се у конкретном случају ради о грубом нарушавању овог уставног начела. Сходно изнетом, цитиране уставне одредбе су повређене прво на питању почетне вредности бода овде жалиоца, а потом по питању става другостепеног суда да је у конкретном случају наступила застара потраживања за период од 01.01.2008. године до краја ............... 2009. године. У вези изнетог, посебно указујемо на следеће околности.

 

I/1.

 

У односу на почетну вредност бода, ...............................  ван контекста

(навести назив суда)

целине налази да се:

 

-         Ванредно усклађивање пензија од 01.01.2008. године по решењу туженог од 25.01.2008. године вршило у односу на пензије у 2007. години.

-         Вредност бода коришћена за обрачун војних пензија од 01.07.2007. године до 31.12.2007. године износила је 9,02 динара.

-         Одлуком министра одбране извршено је усклађивање пензија војних осигураника за 4,21% почев од 01.01.2008. године – од истог датума када је решењем туженог извршено ванредно ускалђивање пензија за 11,06%.

-         Због тога се проценат ванредног усклађивања од 11,06% у односу на пензије чији су корисници војни осигураници од 01.01.2008. године примењује на основицу која представља вредност бода од 9,02 динара јер када би се узела као основица вредности бода од 9,40 динара, ускалђивање пензија војних осигураника било би извршено и за још додатних 4,21%.

 

Предходно наведено налажење Апелационог суда, посматрано са уставноправног аспекта, у односу на овде жалиоца представља како нарушавање права на правично суђење, тако и поступање у коме је садржана дискриминација њега као војног пензионера у смислу довођења жалиоца у неравноправан положај у односу на све остале пензионере у нашој држави. Када ово наводим, имам у виду следеће неспорне чињенице:

 

1. Овде жалилац се, сходно члану 193. Став 1. Закона о Војсци Србије налази у систему ПИО од 01.01.2008. године. У овој систем, жалилац је ушао са вредношћу бода од 9,40 динара, а не 9,02 динара. Ово је полазиште и с тога је другостепени суд имао обавезу да пође од ове чињенице, а не да врши одузимање повећања које је донео Министар одбране РС. Другачије речено, Апелациони суд је на описани начин прекорачио своју надлежност јер једноставно није имао право да мења постојеће одлуке.
2. У вези одлуке Министра одбране РС треба указати да се у конкретном случају ради о увећању од 01.09.2007. године, које се примењује од 01.01.2008. године, како је уосталом и наведено у тој одлуци. (Одлука о усклађивању војних пензија за 2007. годину „Службени војни лист“, број 13 од 20.03.3008. године). Наиме, наведеног датума министар одбране је донео одлуку о повећању бода за обрачун плата професионалних војника на 9,40 динара и сходно члану 261. став 1. и 2. Тада важећег закона о Војсци Југославије стечен је услов за повећање војних пензија за 4,21%, али се то могло, основом Закона, реализовати тек од 01.01.2008. године јер је било мање од 5%.

 

Из изнетог произилази:

 

-         Да се увећање војних пензија од 4,21% односи на 2007. годину, како је уосталом и наведено у тој одлуци. Када при томе другостепени суд наводи да се усклађивање пензија по решењу туженог од 25.01.2008. године вршило у односу на пензије у 2007. години, онда се по логици ствари отвара питање из којих разлога се почетна вредност бода – основица од 9,40 динара није односила и на овде жалиоца.

 

Када је реч о усклађивању пензија, сматрамо нужним да укажемо на још једну посебно важну чињеницу, а из које се јасно види колико је другостепени суд ван контекса целине ценио увећање пензије војним пензионерима за 4,21% и колико је на тај начин дискриминаторски поступао у односу на ову групацију. У циљу конкретизације ових навода, указујемо да су у току 2007. године:

 

-         Војне пензије повећане за 3,2% од 01.07. 2007. године и за 4,21% које се могло применити од 01.01.2008. године.

-         У истој години – 2007- пензије цивилних пензионера повећане су за 3,75% од 01.04.2007. године и за 7,78% од 01.10.2007. године.

-         Изнете околности несумњиво значе да су и цивилним и војним пензионерима пензије повећане два пута и с тога је неодрживо да се повећање за 2007. године узима као повећање из 2008. године- због тога, наводи да се увећање од 4,21% односи на 2008. годину, то не значи ништа друго значило осим чињенице да се војни пензионери поново стављају у неравноправан положај и да се у односу на њих врши стварна дискриминација.

 

На све наводе, које сам изнео и у жалби, другостепени суд не даје никакав коментар – једоставно речено и не спомиње их, као да нису ни изузети. Из овога следи да је поменути суд пропустио да размотри наше аргументе и да је на тај начин повредио право на правично суђење. Овакав правни резон има и Европски суд за људска права у Стразбуру /пресуда Quadrelli против Италије од 11.01.2000/, а што прихвата и Уставни суд.

 

I/2.

 

На претходно описани начин, другостепени суд заобилази и Одлуку Уставног суда Републике Србије Уж број 8405/13 од 04.12.2013. године у којој су изнети и темељито образложени општеобавезујући правни ставови. Када је реч о овој Одлуци, сматрам нужним да посебно укажем на поједине наводе, па тако цитирам:

 

„ .... испуњеност законских услова за признавање права на ванредно усклађивање пензија није се могло одвојено ценити у односу на војне осигуарнике, јер су пензије остварене до 01.01.2008. године, као и оне оставрене после тог датума, морале бити усклађене на исти начин, под истим условима и У ИСТОЈ ВИСИНИ као и пензије у осигурању запослених .....“.

 

Из наведене одлуке произилази да су војни пензионери до 01.01.2008. године били у посебном систему и да су од тада укључени у општи систем пензијског и инвалидског осигурања. Из овога става следи закључак да су војни пензионери, а то значи и овде жалилац, мора добити увећање у истом проценту и у истој висини као и остали пензионери. Овде жалилац је укључен у општи систем пензијског и инвалидског осигурања са вредношћу бода од 9,40 динара које је остварио у систему у коме се до тада налазио и с тога, сходно изнетим ставовима, морао је на ту вредност добити увећање од 11,06%. Свака друга рачуница – мисли се на рачуницу која се односи на вредност бода од 9,02 динара противна је цитираном ставу Уставног суда.

 

I/3.

 

Предходно наведено резоновање Апелационог суда у Београду по питању почетне вредности бода супротно је и правном ставу Врховног Касационог суда изнетом у ревизијској одлуци Рев број 975/2014 од 10.09.2014. године. Наиме, из образложења наведене одлуке – страна 4 – пасус 2, несумњиво произилази да и тај суд заузима јасан став да се у конкретном случају овде ради о почетној вредности бода од 9,40 динара.

 

Доказ:

 

-         Решење Врховног касационог суда рев број 975/2014 од 10.09.2014. године.

 

I/4.

 

Другостепени суд је у свему повредио право на правично суђење и када је нашао да је застарело потраживање овде жалиоца за период од 01.01.2008. године до краја новембра 2009. године. У вези изнетог, другостепени суд је у основи арбитрено и на штету овде жалиоца применио одредбу члана 376. ЗОО. Наиме, према овој одредби, како то налази грађанско одељење Вишег суда у Београду /Билтен Вишег суда у Београду број 8/2011/ - „субјективни рок од три године почиње да тече када су кумулативно испољени услови предвиђени чланом 376. став 1. ЗОО – од дана када су оштећеном били доступни подаци о свим елементима на основу којих се, поред сазнања да је штета настала и о лицу које штету починило, могао утврдити и обим настале штете. У конкретном случају то је дан када су тужиоци примили решење о усклађивању пензија, када су имали могућности да сазнају за настанк штете и да утврде обим штете /разлика између исплаћених пензија у спорном периоду и пензија утврђених решењима о усклађивању/“.

 

Када се наведено и у свему прихватљиво правно схватање подведе под конкретан случај, долази се до следећих закључака:

 

-         Овде жалилац није добио решење о усклађивању пензије, што је иначе неспорна чињеница. Како жалилац није добио решење о усклађивању пензије, а управни орган му је исплаћивао пензију према решењу које је до тада имао, то је јасно да не може бити јасније, да жалилац није могао знати да му органи туженог причињавају штету, а посебно није могао да зна

-         Колики обим штете трпи. Иначе, обим штете жалилац је утврдио тек по извршеном вештачењу које је одређено од стране првостепеног суда.

Из описаног стања ствари следи закључак да у конкретном случају нема ни говора о наступању застарелости потраживања, како то другостепени суд неосновно налази, а то даље јасно значи да је и у овом делу повређено право овде жалиоца на правично суђење.

I/5.

Цитирано правно резановање засновано на опште обавезујућој одлуци Уставног суда Уж број 9515/2012 од 13.11.2014. године, а у којој у погледу субјективног рока застаре у смислу члана 376. став 1. ЗОО, јасно наводи:

 

-         ...“У конкретном случају било је од правног значаја не само када је оштећена сазнала за штету, него када је сазнала и за висину, односно коначан обим штете“.

-         ... Уставни суд оцењује да је у конкретном случају произвољно примењено материјално право тиме што је субјективни рок застарелости рачунат од дана прве исплате породичне пензије након њеног усклађивања...“.

 

Када се наведени обавезујући правни ставови Уставног суда доведу у везу са пресудом другостепеног суда, тада се долази до једино могућег закључка, који се састоји у томе да је раније наведени правни резон другостепеног суда по питању рачунања рока застаре у директној супротности са поменутом одлуком Уставног суда и да је и на овај начин повређено право подносиоца уставне жалбе на правнично суђење.

 

I/6.

 

У односу на застарелост потраживања, указујемо и на чињеницу да је овде реч и о дугу државног органа – туженог према грађанину – овде жалиоцу, а када је то тако, онда се ни по овом основу не може говорити о року застаре од 3 године како то погрешно узима првостепени суд. Коначно, овде се ради о пензији као материјалном основу за егзистенцију тужиоца. Како се у конкретном случају ради о пензији, то је другостепени суд, према нашем гледишту, могао имати у виду одредбу члана 6. Закона о ПИО која јасно говори да права из пензијског осигурања не застаревају. У вези изнетог, потребно је указати и на чињеницу да је тужени за цео период, на исти начин као и што и сада чини, вршио овде жалиоцу исплату пензије, али у мањем износу од припадајуће и због тога жалилац, објективно посматрано, није ни могао знати да ли му је и колико било мање уплаћено. На тај начин долазимо и до правног основа који се огледа у чињеници да се овде ради о дугу или о стицању без основа, што све говори у прилог нашег става да се овде не може применити предходно наведена законска одредба која прописује рок застаре од 3 године.

 

Из изнетих разлога, сматрамо да је ова жалба у свему основана и предлажемо као у уводу.

 

У Београду ................. 2015. године.

Подносилац жалбе

__________________